Serbo-Croat translation of the article ’Mass protests over poverty and corrupt government’ - Revolt pokazuje potencijal radničke klase da prevaziđe etničku podeljenost

Revolt radnika, studenata, nezaposlenih i ratnih veterana se proširio u BiH, kao protest na teške ekonomske i socijalne uslove i institucionalizovane etničke podele.

Protesti su započeli u severnom gradu Tuzli i brzo se proširili u glavni grad Sarajevo, kao i druga mesta i gradove.

Ovi inspirativni masovni pokreti su potvrda sposobnosti radničke klase da se izdigne uprkos najvećim preprekama i da ponovo započne kolektivnu borbu ka socijalnim promenama.

Tokom nekoliko nedelja, otpušteni radnici u nekada industrijskom gradu Tuzli su demonstrirali povodom privatizacije državnih fabrika koje su lišene svoje imovine i ostavljene da propadnu.

Protesti su se zatim proširili tako što su se otpuštenim radnicima pridružili nezaposleni i omladina. Kao odgovor na to, vlada u Tuzli je poslala policiju da razbije demonstracije, prouzrokujući nasilne sukobe.

Ovo je samo podstaklo tuzlanske demonstrante koji su održali najveći protest 4. februara, zahtevajući ostavku lokalne vlade, poništavanje privatizacije i isplatu penzija.

7. februara desetine hiljada demonstranata je marširalo prema tuzlanskoj kantonskoj vladi i opštinskim zgradama, koje su zapaljene.

Iako je većina demonstranata, za sada, iz bošnjačkih (muslimanskih) predela, protesti su se proširili u preko 30 gradova i mesta širom federacije.

Policija je koristila gumene metke i suzavac protiv demonstranata u Sarajevu, gde su demonstranti zapalili zgrade predsedništva i vlade kantona.

U Mostaru, gradu gde su se vodile neke od najgorih bitaka u građanskom ratu tokom 90-tih, demonstrirali su i Hrvati i Bošnjaci.

Pobuna je zapanjila lokalnu vladajuću elitu kao i Evropsku Uniju. Vlade kantona Tuzle, Sarajeva, Una-Sane i Zenice-Doboja su dale ostavke.

Masovne privatizacije su dovele do de-industrijalizacije i zavisnosti od uvozne robe i službi.

Ali veliko nezadovoljstvo među demonstrantima takođe uključuje protivljenje celokupnoj vladajućoj političkoj eliti i korumpiranoj vladajućoj strukturi.

Korumpirane vladajuće strukture

Višeslojni sistem vlade u Bosni je nastao putem Dejtonskog sporazuma 1995., nakon trogodišnjeg rata i ’etničkog čišćenja’ u kome je poginulo više od 100.000 ljudi.

Rat između 1992-1995 je bio poslednja faza u nasilnom razbijanju Jugoslavije i restauraciji kapitalizma.

U decenijama posle drugog svetskog rata Jugoslavija je doživela ekonomski razvoj i značajan porast u životnom standardu. Iako je formalno postojalo ’radničko samoupravljanje’, nije bilo prave radničke uprave, planiranja i kontrole kao što je postojalo u prvim godinama posle Oktobarske Revolucije. Umesto toga, postojalo je ’odgore’, birokratsko i parazitsko rukovođstvo, koje je ugušilo politički život i na kraju dovelo do stagnacije u ekonomiji.

Za svoje imperijalističke ciljeve, zapadne sile (naročito nemački imperijalizam) su potpomogle da se isprovocira trostruki građanski rat u Bosni između Hrvata, Srba i Bošnjaka (Muslimana) i, zajedno sa Moskvom, podržavale su protivničke frakcije stare elite koja se borila među sobom da dođe do bogatstva i moći.

Kako su zavađene vojske dostigle zatišje, SAD i NATO su intervenisale da nametnu Dejtonski sporazum, podelivši Bosnu u entitete, Federaciju Bosne i Herzegovine (naseljenu uglavnom Muslimanima i bosanskim Hrvatima), Republiku Srpsku i Brčko distrikt, koji formalno pripada u oba entiteta.

Federacija BiH je podeljena u kantone. Svaki od deset kantona ima premijera i vladu. Ali ovako složen sistem vlade ne predstavlja pravu demokratiju.

Visoki Predstavnik EU, trenutno Vladimir Inzko, naoružan je diktatorskom moći, uključujući moć da ukloni političare sa funkcije i da nametne obavezujuće odluke vlade.

Da je to, ustvari, zapadni neokolonijalni protektorat, pokazalo se prošle nedelje kada je Inzko zapretio vojnom intervencijom od strane EU da zaustavi masovne proteste.

’Etnocentrička’ politika

Složena struktura podele vlasti u Bosni takođe radi na legitimaciji i institucionalizaciji etnički zasnovane politike.

Razne ’etničke tačke veta’ omogućavaju nacionalnim političarima da parališu federalnu vladu po mnogim pitanjima.

Ne postoji oficijalni način za glasače koji bi želeli među-etničku politiku zasnovanu na radničkoj klasi i socijalizmu.

Međutim, želja za alternativom desničarskoj ’etnocentričkoj’ politici se vidi po mnogim sloganima u nedavnim demonstracijama. ,,Gladni smo na tri jezika", pisalo je na jednom transparentu.

Naduvena, birokratska, diktatorska, korumpirana i neefikasna vladajuća aparatura je predmet mržnje demonstranata.

Mržnja je uperena ka političkoj eliti svih partija, koja je ’isisala’ milijarde dolara iz donacija ili namenjenih za investicije.

Iako cinički usmeravaju jednu etničku grupu protiv druge, desničarske političke elite se slažu u potrebi da se nametnu neoliberalni napadi na stanovništvo, što je uslov za akcesiju BiH u EU.

Vladajuće partije BiH su u dosluhu sa EU da se nametne program štednje MMF-a na radni narod.

Pet godina mera štednje su dovele do rezova plata u javnom sektoru, zamrzavanju budžeta, drastičnog pada u kupovnoj moći i naduvavanju javog duga. Preko 60% mlađih od 24 godine su nezaposleni.

Sve veći broj Bosanaca prozire kroz nacionalističke i etničke laži glavnih partija, koje to koriste da bi sproveli svoju neoliberalnu politiku.

U pokušaju da igra na nacionalističku kartu da bi sprečio širenje revolta na Republiku Srpsku, njen predsednik Milorad Dodik je opisao demonstracije kao bošnjačko-hrvatsku zaveru protiv Srba.

Ali ovo nije uspelo da spreči proteste u srpskim mestima kao što su Banja Luka, Brčko i Prijedor. Čak je i srpsko udruženje ratnih veterana osudilo Dodikov komentar.

Oni osuđuju vladu za ,,pokušaj da se na bilo koji način sačuva država koja se bazira na kriminalu, korupciji, nepotizmu i katastrofalnom obrazovnom sistemu čije se posledice već osećaju".

Osnova za među-etničku, klasnu solidarnost u Bosni i celom Balkanu može se nazreti kroz slogane i zahteve demonstranata.

Stotine ljudi je prisustvovalo protestu solidarnosti u hrvatskom glavnom gradu Zagrebu, gde je na jednom transparentu pisalo: ,,Ne ratu među narodima, ne miru među klasama".

7. februara, ’Proglas radnika i građana tuzlanskog kantona’ je izašao sa radikalnim zahtevima koji označavaju jasno odbacivanje tržišne ekonomije.

Zahtevi su za osigurano zdravstvo, poništavanje programa privatizacije, vraćanje fabrika radnicima, stavljanje svega pod kontrolu građanske vlade, kao i za radničke plate za funkcionere na vlasti.

Ograničenja

Demonstranti su organizovali plenume širom Bosne, dok je tuzlanski plenum čak postavio predstavnike u lokalnoj vladi.

Ipak, većinom spontani karakter revolta i akutni nedostatak radničkih organizacija i nezavisnog političkog vođstva, označava postojanje ozbiljnih ograničenja za pokret u ovoj fazi.

Ovo se vidi po drugim zahtevima iznetim od strane tuzlanskih demonstranata, kao što je poziv da se ,,uspostavi tehnička vlada sastavljena od eksperata, ne-političkih i nekompromitovanih članova".

Ovo može da izgleda demonstrantima kao način da se otklone korumpirani, koristoljubivi političari, ali kao što nedavne ’tehničke vlade’ u Italiji i Grčkoj pokazuju, one nisu neutralni arbitri već fundamentalno služe zahtevima krupnog biznisa za merama štednje.

’Ne-partijska, tehnička’ vlada u Bosni bi bila pod ogromnim pritiskom desničarskih nacionalističkih snaga i interesa pro-krupnog biznisa od strane Evropske Unije.

Usled nedostatka prave radničke demokratije u bivšoj Jugoslaviji a zatim užasa rata i restauracije kapitalizma, može se očekivati da će radnički pokret biti vrlo slab.

Ipak, radnici, studenti i nezaposleni nemaju drugog izbora nego da se oslone na samo-organizaciju, gradeći plenume ili skupštine koji će predstavljati masovni pokret i koji će demokratski odlučivati na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, što bi bio sledeći korak ka dostizavanju ciljeva.

Ujedinjene akcije radnika

Oružje koje je dostupno radničkoj klasi Bosne i širom regije uključuje štrajkove i generalne štrajkove.

Potrebna je koordinisana akcija radničke klase u Federaciji i Republici Srpskoj, koja bi ujedinila sve radnike i presekla kroz otrov nacionalizma koji će vladajuće elite bez sumnje širiti da bi odbranili svoje interese.

Snažan klasni poziv upućen običnim policajcima bi mogao da neutrališe državnu opresiju.

Snažna, ujedinjena akcija radničkog pokreta bi proširila i dalje razvila najprogresivnije zahteve predočene danas u Tuzli, Sarajevu i drugim mestima, boreći se za momentalno ukidanje štednih mera MMF-a, izbacivanje Visokog Predstavnika EU i zaustavljanje svakog imperijalističkog mešanja.

Građenje masovne radničke partije sa socijalističkim programom bi ponudilo pravu alternativu svim nijansama reakcionarnih nacionalističkih partija i lokalnom gangster-kapitalizmu.

Umesto bosanske korumpirane, etnički-podeljene vladajuće strukture, nezavisni radnički pokret bi se borio za pravu ustavotvornu skupštinu i većinsku radničku vladu.

Donošenje privatizovane industrije u demokratsko društveno vlasništvo, kao deo planske ekonomije pod demokratskom radničkom kontrolom i upravom, bi u ogromnoj meri podstaklo radne ljude širom Balkana da urade isto.

Na toj osnovi, radni ljudi svih etničkih i nacionalnih pripadnosti, bi demokratskim i mirnim putem mogli da odluče svoju zajedničku budućnost, koja bi bila deo slobodne i jednake, socijalističke balkanske federacije.

Masovni protesti od pre nekoliko nedelja su prvi važni koraci ka ovom cilju.

Committee for a workers' International publications

p128

p248 01

p304 02

imgFooter1